Porez na luksuzne automobile još nije dospeo na dnevni red saveznih izbora jer nijedna strana ne želi da se nosi sa ovim političkim vrućim krompirom – iako, privatno, članovi sa obe strane parlamenta priznaju nepravednost LCT-a i slažu se da ga treba ukinuti.
Specijalna istraga koju je sproveo Drive iz 2019. otkrila je da kupci Tojote plaćaju više poreza na luksuzne automobile nego kupci Poršea, BMV-a, Audija, Jaguara i Land Rovera – i svih drugih prestižnih brendova automobila osim Mercedes-Benza.
Pre dve decenije, porez na luksuzne automobile uticao je na 2,5 odsto svih prodatih novih motornih vozila.
Danas, porez na luksuzne automobile utiče na otprilike 8,5 odsto svih novih motornih vozila prodatih u Australiji – mnoga od njih su porodični SUV i pogoni na sva četiri točka – prema industrijskim podacima za 2021. koje je otkrio Drive.
Porez na luksuzne automobile postoji u nekom obliku od 1980-ih, ali je revidiran 2001. godine usred uvođenja poreza na robu od 10 odsto – tokom mandata premijera Džona Hauarda – kako bi se zaštitila radna mesta u lokalnoj industriji proizvodnje automobila.
Porez na luksuzne automobile je 2001. godine primenio dodatni porez od 25 odsto na nova motorna vozila na svaki dolar iznad 55.134 dolara.
Nameravalo se da se primeni samo na najskuplja luksuzna vozila i da se povuče do kraja te decenije.
U to vreme Tojota, Holden, Ford i Micubiši nisu lokalno sastavljali motorna vozila koja su prelazila prag poreza na luksuzne automobile od 55.134 dolara, sa izuzetkom malog broja modela limuzina iz Holdena i Forda.
U 2008. godini, premijer Kevin Rudd je povećao porez na luksuzne automobile sa 25 procenata na 33 procenta – uprkos izveštaju koji je podnet saveznoj vladi u kojem se preporučuje ukidanje poreza na luksuzne automobile.
Uoči odluke da se poveća porez na luksuzne automobile, tadašnja savezna vlada je u industrijskom izveštaju upozorena da se LCT primenjuje na sve veći broj neluksuznih automobila.
Izveštaj je sastavio ugledni industrijski statističar, Australian Automotive Intelligence, a finansirala ga je Savezna komora automobilske industrije.
Dokument na 24 stranice objavljen 2008. preporučuje ukidanje poreza na luksuzne automobile – ili povećanje cenovnog praga, tako da bi se porez primenjivao na skupe prestižne automobile, a ne na vrhunske porodične automobile i pogone na sva četiri točka.
Godine 2008, pod premijerom Kevinom Rudom, povećani porez na luksuzne automobile od 33 odsto primenjivan je na svaki dolar iznad 57.180 dolara – osim na takozvane ekološke automobile koji nisu bili pogođeni LCT-om sve do višeg praga cene.
Formula za takozvane „zelene“ automobile: svako motorno vozilo koje koristi manje od 7,0 l/100 km ne bi privuklo porez na luksuzne automobile sve dok cena ne pređe 75.375 dolara. Danas je taj prag 79.659 dolara.
Različiti prag poreza na luksuzne automobile za takozvana vozila sa štedljivom potrošnjom goriva imao je nenamernu posledicu masovne koristi evropskim luksuznim brendovima – jer su prodali više vozila koja su trošila manje goriva od proizvoljnog standarda potrošnje – dok su kažnjavali Tojote i druge automobile koje su kupile porodice.
Uprkos dugovečnosti poreza na luksuzne automobile, više ne postoji lokalna industrija za proizvodnju automobila koju treba zaštititi.
Micubiši je zatvorio svoju fabriku u Adelaidi 2008. godine, Ford je zatvorio svoje fabrike motora i štancanja u Džilongu i liniju za sklapanje automobila Broadmeadovs 2016. godine, a Tojota i Holden su zatvorili svoje lokalne fabrike automobila 2017. godine.
Akademici su tražili da se porez na luksuzne automobile ukine čak i pre nestanka lokalne proizvodnje automobila.
Godine 2013. dr Prafula Pearce, stručnjak za poreze i viši predavač na Univerzitetu Curtin, objavio je izveštaj 2013. godine u kojem je utvrđeno da je LCT „diskriminatoran, nepravedan i ne služi pravičnosti“.
Pa ipak, 22 godine nakon što je porez na luksuzne automobile renoviran – i pet godina nakon propasti industrije proizvodnje automobila koji je dizajniran da zaštiti – Australijanci su i dalje opterećeni LCT-om na vozilima koja nisu nužno luksuzna.
Pristalice održavanja poreza na luksuzne automobile kažu da kupci koji mogu priuštiti vozilo koje košta više od 69.152 dolara – što je današnji prag cene – mogu sebi priuštiti da budu više oporezovani.
Kritioci poreza na luksuzne automobile kažu da kupci takvih automobila već plaćaju veće poreze – u odnosu na GST na samu kupovinu, a efekat koji LCT ima na više slojeva poreza.
Ono što mnogi glasači možda ne shvataju je da je porez na luksuzne automobile porez na porez na porez.
Zaista, to je trostruki porez – i onaj koji se čudno ne odnosi na drugu luksuznu robu kao što su čamci, nakit, privatni avioni ili helikopteri.
Evropski automobili privlače uvoznu tarifu od 5 procenata (druga reč za porez), 10 procenata PDV-a i 33 procenta na svaki dolar iznad 69.152 dolara – i na svaku dodatnu opremu koja se postavlja na automobil na mestu prodaje.
Ako je na fakturi, primenjuje se porez na luksuzne automobile.
Štaviše, državna taksa – druga reč za porez – zasnovana je na ceni vozila uključujući porez na luksuzne automobile, što ima složeni efekat na ukupne plaćene naknade.
Primer idiotizma poreza na luksuzne automobile: na vozila u pogođenom cenovnom rangu, porez na luksuzne automobile se primenjuje čak i na šipke za vuču, zatamnjivanje prozora, podne prostirke i štitnike od vremenskih uslova.
Zbog toga pametni kupci sve više potpisuju porudžbinu za osnovno vozilo, a zatim dodaju dodatnu opremu nakon što je vozilo isporučeno, kako bi izbegli plaćanje poreza od 33 odsto povrh 10 odsto PDV-a koji se primenjuje na takve artikle.
Dilema za obe strane politike: najnoviji podaci pokazuju da je porez na luksuzne automobile zaradio skoro 9 milijardi dolara u prethodnih 20 finansijskih godina.
Kao proporcija ukupnog prihoda – manje od 0,2 odsto godišnjeg prihoda savezne vlade od 452,7 milijardi dolara – porez na luksuzne automobile izgleda mali.
Međutim, pristalice LCT-a kažu da je svaki dolar bitan.
Taj fond sredstava ide za projekte javne infrastrukture i pokriva neke od računa za zdravstvenu zaštitu, naknade za nezaposlene i invalidske penzije.
Porez na luksuzne automobile je 2001. prikupio manje od 200 miliona dolara.
Poslednjih finansijskih godina, porez na luksuzne automobile prikupio je između 600 miliona i 700 miliona dolara – velika rupa koju treba popuniti.
S obzirom na stalni porast prihoda od poreza na luksuzne automobile tokom dve decenije, malo je verovatno da će bilo koja strana politike želeti da se približi politici LCT-a uoči ovih saveznih izbora.
Kupci novih automobila moraće da sačekaju dok sledeća vlada – ko god to bila – položi zakletvu.
Realnost je da ko god da vlada Australijom nakon ovogodišnjih saveznih izbora, odluka o ukidanju poreza na luksuzne automobile verovatno neće biti na njima.
Očekuje se da će porez na luksuzne automobile postati alat za pregovaranje sa Evropskom unijom u pregovorima o sporazumu o slobodnoj trgovini.
Da bi australijski farmeri, proizvođači vina i druga preduzeća izvozila robu u Evropsku uniju, a da im se ne plaćaju uvozne carine, od australijske vlade će se verovatno tražiti da ukine porez na luksuzne automobile, koji se smatra „nepovezanim -tarifna barijera”.
Drugim rečima, skriveni porez koji ne bi bio u duhu pravog sporazuma o slobodnoj trgovini.
To znači da će svako ko čeka da porez na luksuzne automobile padne mora da bude strpljiv.
Ako se aktuelna savezna vlada obeća da će ukinuti LCT uoči izbora, opozicija će je prikazati kao da brine o bogatim ljudima.
Ako bi opozicija predložila plan za ukidanje poreza na luksuzne automobile, bila bi optužena da nije u kontaktu sa svojim biračima.
Dakle, čini se da je porez na luksuzne automobile tu da ostane, sve dok Evropska unija ne prisili saveznu vladu – bez obzira na to ko je sledeći premijer.
