Iznenađujuća stvar se nedavno desila na našim putevima, a ja krivim blokade Covid-a, bez ikakvih dokaza, samo na osećaj. Talas „hvala“ je nestao u akciji.
Kao vozač koji, zahvaljujući poslu koji radim, provodi natprosečno vreme u vožnji, trudim se da budem ljubazan i ljubazan. Želite da se uključite u moju traku i naznačite da to želite? Ostaviću prazninu, i ako je moguće, čak i napraviti jednu za vas.
Zaustavili ste se na T-raskrsnici i linija saobraćaja u koju želite da uđete je branik do branik i ne kreće se? „Izvoli, druže… neka bude moje mesto u redu“.
Kretanje uskom gradskom dvosmernom ulicom u kojoj jedan vozač mora da ustupi teren da bi dozvolio drugom da prođe bez rizika da zaleće parkirane automobile sa strane ili jedan drugog? Ja sam uglavnom prvi koji trepćem, zaustavljajući se iza parkiranog automobila ili odgovarajućeg procepa da omogućim siguran prolaz nadolazećem vozilu.
Tradicionalno, ova dela ljubaznosti i mikro-ljubaznosti susreću se sa malim talasom, priznanjem koje kaže: „Vidim te; Vidim šta si uradio, i hvala ti’. Ili, bar su nekada.
Ali, sve više, talas je postajao nepostojeći, praveći mesto ravnodušnosti kamenog lica sakrivenog pravom.
I krivim blokade Covid-a. Tokom blokade, naši putevi su bili čisti, bez saobraćaja koji je izazivao frustraciju za volanom dok smo putovali do posla, do kuće, u školu, do plaže, bilo gde i nazad.
Umesto toga, za one koji su se odvažili tokom distopije koja je bila ranih dana pandemije, susreli smo se sa utopijskim idealom automobilista – praznim putevima i osećanjem da je svet samo vaš i samo vaš. Sloboda drugačije vrste iako su naše slobode privremeno – i opravdano – narušene.
Možda smo zato zaboravili svoje manire. Na kraju krajeva, niko nije imao kome da ustupi mesto, niko ko bi priznao njihovu – i našu – mala dela putničke dobrote, niko, ukratko, nije mogao da stane između nas i našeg odredišta. „Hvala vam talas“? Nepotreban. Jednostavno smo postali lenji jer nismo morali da budemo ništa drugo.
Ali sada kada smo se vratili u punom zamahu, a putevi ponovo podsećaju na parkiralište, a ne na asfalt vožnje nirvane, to isto priznanje je sve više izostajalo. Ne znam koliko puta sam pokazao primerne manire na putu – stvarao praznine, mahao, davao prostor – bez ikakvog pogleda, a kamoli talasa. Kao da smo očekivali da se putevi otvore za nas i samo za nas.
Talas priznanja kao vizuelni način da se kaže hvala mora da se vrati, stat. To je simbol građanskog automobilističkog društva, koje pokazuje poštovanje prema našim sugrađanima, petoprstim priznanjem da nismo sami na ovom svetu, da vidimo i da nas vide naši suputnici.
Dakle, sledeći put kada vas neko pusti u tok saobraćaja, malo mu mahnite. Nije teško, ne morate čak ni da dižete ruku sa volana ako to ne želite. Dođavola, ako se osećate posebno lenji, možete to učiniti tako što ćete podići samo kažiprst sa točka. Zaista nije tako teško. I učinićete da se neko koga – verovatno – ne poznajete, oseća dobro, a i sami ćete se osećati dobro.
I društvu u celini biće samo malo bolje jer umesto blage uznemirenosti i mikro-frustracije, mali potok neurotransmitera dopamina će proći kroz vaš mozak. Osećaćete se srećnije, primalac vašeg talasa će se osećati srećnije, a svet će se osećati delimično manje frenetično.
