Danas je poslednji dan za brend Holden u Australiji. Kraj je 164-godišnjeg putovanja za ime Holden – 72 godine u vlasništvu General Motors-a. Pa, kako je došlo do ovoga?
Čini se kao pre čitave večnosti da su rukovodioci General Motorsa iz Detroita šokirali Australiju najavivši da će brend Holden biti napušten poslednjeg dana 2020. Sada je taj dan došao.
Najava u februaru 2020. da se Holden u potpunosti povlači iz Australije – manje od tri godine nakon zatvaranja lokalnih fabrika i usred najslabije prodaje u više od 60 godina – usledila je nekoliko trenutaka pre nego što je svet zahvatila koronavirusna kriza.
Otprilike polovina Holdenove nacionalne dilerske mreže već je uklonila svoje znakove, zatvorila salone ili umesto njih postavila nove brendove. Jedan broj će se nastaviti kao agent za usluge i delove.
Svim dilerima je, međutim, naloženo da prijave sve preostale nove Holden automobile na lageru kako su prodati do kraja današnjeg dana, u protivnom će propustiti masivne popuste bonuse ponuđene od februara.
Danas, 31. decembra 2020. godine, Holdenu je na kraju era, koja je započela kao sedlarska radnja u Adelaidi 1856. godine, pre nego što je početkom 1900-ih diplomirao na konjskim zapregama i vagonima – a zatim i na karoserijama.
Dvadesetih godina prošlog veka kompanija Holden je imenovana za lokalnu montažu automobila Chevrolet, Cadillac i Buick za General Motors, iz delova uvezenih iz SAD-a.
Vremenom je veza rasla dok na kraju General Motors nije kupio Holden. Posle Drugog svetskog rata, automobilski gigant je počeo da radi na svom prvom australijskom vozilu, 48-215 (ili FKS) koje će se prodavati pod znakom Holden.
U novembru 1948. godine, tadašnji premijer Ben Chiflei izjavio je da je „lepotica“ dok je prvi Holden silazio sa proizvodne linije. Zgrada Port Melbournea u pozadini fotografija stoji i danas, ali sada u njoj stoje samo uspomene.
Od svojih najranijih dana, Holdenove decenije uspeha bile su povezane sa vladinom podrškom – u obliku pozamašnih uvoznih carina za zaštitu lokalne proizvodnje, poreskih olakšica ili podrške koju finansiraju poreski obveznici.
Da budemo jasni, visoke zarade isplaćene kvalifikovanim proizvodnim radnicima u Australiji nisu uzrok gašenja lokalne automobilske industrije. Troškovi života u Australiji su visoki i rastu decenijama. Samo pošteni radnici u fabrici dobijaju poštenu platu za naporan rad.
U stvarnosti je doprinelo nekoliko faktora. Australijski proizvodni troškovi – nadnice, energija, materijal, transport – bili su otprilike pet puta veći od istih troškova u obližnjim zemljama koje su pokušavale da izgrade automobilsku industriju.
Još jedan faktor: naši ukusi za kupovinu lokalnih automobila postali su fragmentirani, pa je automobilskim kompanijama bilo teško da odaberu pobednika i proizvedu ga lokalno. A čak i da je odabrao pravi model, to ne bi bilo dovoljno.
Dakle, predlog automobilske industrije australijskoj vladi je zapravo bio sledeći: Šta je jeftinije? Poreski obveznici finansirali su podršku za lokalnu proizvodnju automobila ili troškove naknada za nezaposlenost za oko 50.000 radnika koji bi ostali bez posla u celoj industriji? (Na kraju je oko polovine radne snage pronašlo novi posao, dok je druga polovina ili otišla u penziju, otišla na pola radnog vremena ili je postala nezaposlena).
Bilo je to pitanje na koje niko nije direktno odgovorio, ali ubrzo je postojao trag. Savezna vlada je odlučila da je dovoljno, i da automobilska industrija ne vredi milijarde dolara poreskih obveznika koje je zahtevala, da bi nastavila da ovde proizvodi još oko deceniju.
