Ovo nije moj prvi auto – nikada nije bio ovako dobar. Ili volan na levoj strani.
Ipak, Folksvagen buba u razmeri 1:18 koja sedi na stolu u mojoj kancelariji je svakodnevni podsetnik kako sam stigao odatle do ovde – i koliko sam srećan što sam završio putovanje.
Buba 1:1 koštala me je 400 dolara 1972. godine i naučila me je svemu što je trebalo da znam o vožnji i preživljavanju.
Brisači su bili užasni, farovi su bili loši, rukovanje je bilo neuredno, nije bilo sinhronizacije u prvoj brzini, a kočnice su zahtevale mnogo unapred planiranja.
Pa sam morao da vozim.
U poređenju sa drugim automobilima koje sam vozio do trenutka kada sam se kvalifikovao za P tablice, pa čak i sa mojim Suzuki TS185 dirtbike-om, bojni brod siva Buba je bila iznenađujuće dobra.
Austin 1800 mojih roditelja – model je dobio nadimak ‘Land Crab’ – bio je pravi lovac i doneo mi je B minus na naprednom kursu vožnje koji je vodio Peter Vherrett – pionirski automobilistički novinar i trkač najpoznatiji po ABC televizijski program bez udaraca koji se zove Torkue.
Ipak, 1800 je bio plišaniji od svog prethodnika, karavana Austin Freevai – trebalo bi da napomenem da sam pobedio u derbiju rušenja na spidu u Kanberi vozeći ga – i mnogo bolji od prigradskih automobila mog oca: Ford Prefect i Toiota Tiara.
U vreme kada sam položio ispit za dozvolu 1800, već sam vozio više od pet godina zahvaljujući FE Holden ‘pasdock basher’ i više od 50 hektara odgovarajućeg pejzaža na imanju mog najboljeg prijatelja (tada i sada) Mark Valton. Ah, radosti smenjivanja ‘tri na stablu’.
Ti isti ogradi su takođe postali poligon za obuku u Bubi, pošto sam naučio o bočnom klizanju i okretanju ručne kočnice dok sam se pripremao da se upustim u reli. Koliko god blesavo zvučalo (sada), na dobrom krugu oko našeg privatnog ovala na zemljanoj stazi, lampica upozorenja za ulje je uvek bila upaljena.
Ali idem ispred sebe.
Kupovna cena od 400 dolara za Bubu je došla zahvaljujući ulaganju mog oca, jednoj od dve stvari za koje moram da mu zahvalim u svom automobilskom životu. Druga je da je bio tako užasan vozač – zaista užasan u svakom pogledu – da sam obećao da ću uvek biti bolji od njega.
Za mene je tada Buba predstavljala ogroman finansijski problem i mnogo nedelja sam vozio sa gorivom u vrednosti od samo 5 dolara – razmislite o tome na trenutak u odnosu na cene iz 2022. – zahvaljujući poslu sa skraćenim radnim vremenom na registru u Voolvorths-u . Znao sam da su stvari teške kada sam morao da udarim rezervnu ručicu postavljenu na podu – ne kao što je merač goriva ili radio kojeg se sada sećam – da ispraznim talog pre nego što krenem na dopunu.
Bilo je oslobađajuće odvesti svoj auto na bekstvo u srednju školu, ili dole na krivudave puteve u Southern Highlands Novog Južnog Velsa, ili u Sidnej vikendom, ili otići u šumu na neki početnički reli.
Tada, odrastajući u vladinoj kući u Kembeltaunu na krajnjem zapadu Sidneja, moja Buba je bila sloboda.
